У тексту линија икона сатанина икона Христова и ми говорили смо о тачци, тачци приступа, да би пластичније и практичније објаснили овај појам узећемо за примјер слику са тачком недогледа унутар ње, у такозваној линијској перспективи. Та тачка просто не припада свјету, него је привидна и свако сликарство постављено на тај начин је у одређеној мјери привид 2 .

Када нека тачка коју опажамо у нашем погледу на свијет не припада њему то доводи у питање постојање свијета или тачност нашег опажања.

Опште је мјесто да је сликарство иконе лишено такве перспективе, те да је она обрнута и то на такав начин да је тачка недогледа окренута ка нама и припада свијету!

Ради тога је и дјеловање иконе другачије. Као што смо више пута поновили икона сама по себи није ништа она почиње да живи тек у сусрету са посматрачем и тај сусрет се одвија у свијету и у простору измеђуслике и посматрача , икона је света и славна тачно колико и посматрач, оно што желимо да нагласимo је да је код иконичне перспективе мјесто сусрета у свијету, за разлику од такозване линијске перспективе гдје је мјесто слике и посматрача у слици и привиду, оваква ликовност се развијала кроз технику фотогафију, филм и виртуелни свјет.

Дакле ту тачку називамо тачком кандила, ради утвари која служи за осветљење иконе, а првенствено због тога што приликом сусрета у таквој перспективи лица – личности, долази до просијавања нестворених енергија или свјетлости славе, светлости иконе1 .

Исти суд је примјењив у односу на слику свијета, опажање реалности и етос3.

Такође и на слику Божију човјека, ако је оно што називамо иконом човјека, његова слобода тежња, намера окренуто у њега самог и тамо формира привид који се огледа у немиру помисли и њиховим све ширим пакленим круговима који отклањају од реалности заједнице.

На тај начин се човјек одлучује од постојања и у себи гради свијет привида и кулу у језику.

Човјеков иступ је његова обрнута перспектива и његово слободно рођење у свијет. Иступ Бога је стварање свјета, а иступ твари преображење.

Да би се ствари поставиле онаквим каквим јесу, непходно је позабавити се теологијом реда икона и поклоњења, па је суштина свјета човјек а суштина човјека Христос.

Ради слободе и по томе што је створен човјек и његов свјет, као своју суштину имају ништавило.

Једини начин опстанка им је пре-темељење суштине, која је смрт и ништа, у Христа који се пројављује у сусрету са другим.

Сусрет је у пуној мјери могућ само у Христу, чега ради је Он једино спасење посреди нас у тачки кандила.

Тачка кандила рађа читав свјет у благодатном сусрету посреди нас у односу. Тачка постаје ламент, опна, ореол1 и читав свјет, на иконама празника овај литургијски време - простор на иконама се символично слика као мандорла, ореол, освјетљење а појављује се у сусрету, о чему је већ било речи.

Икону је могуђе заиста насликати само у том озрачју.2 Исти судови се супротно примјењују на замишљену тачку која неприпада постојању.

Свијет, твар и човјек су отворени и покретљиви ка бићу и небићу, ка бићу на бескрајно много начина, а ка небићу на само један, а и тај је непотпун, лажан и неостварив.